iza zida bola

iza granice tuge

u večnosti postojanja

izvan granice nemogućeg

u stvarnosti nepostojećeg?

Suza sreće

i osmeh bola

u tvojim očima se nazire

Nerazumevanje te proždire

sreća gde je

i bol šta je?

Zar je tako tanka

granica razdvajanja

od jecaja bolnog

do osmeha srećnog;

od bola do sreće

niko znati neće.

Šta još postoji

iza zida sreće

iza granice smeha

u večnosti postojanja

izvan granice nemogućeg

u stvarnosti nepostojećeg?

Učesnici programa promocije:
Svetlana Ranković, pisac,
Radenko Bijelanović, predsednik K.K.Katarina Bogdanović
Ljubomir Janković, predsednik K.K.Živadim Srevanović
Dragan Pecelj, voditelj
Marina Perić, glumica pozorišta Joakim Vujić
Sanja Živković, student književnosti
Jelena Ilić, učenica osmog razreda OŠ „Vuk Karadžić“
Violeta Bahtijari, učenica Druge Kragujevačke gimnazije
Valentina Bahtijari,učenica Druge Kragujevačke gimnazije

Dobrodošli ste

Guši me sudbina. Sve je bilo tako lepo, najzad su se sve kockice složile, ali izgleda da nikada ne možeš baš sve da imaš. Zašto se sudbina tako okrutno poigrava sa mnom? Ne, nije tu sudbina samo kriva. I ja se tu negde nalazim sa svojom krivicom, pogrešnim izborima…

– Svetlana? – prenuo me je glas iz bolesničkog kreveta, iznemogao.

– Danijela, dobro si? – kao da sam neka druga osoba. Gledam svoju sestricu, povijenih zglobova na rukama i osećam se strašno krivom… Da sam samo… Ali nisam. Napravila sam grešku. Grešku koja je zamalo dovela do tragedije.

– Svetlana, zašto mi nisi rekla? – pogledala me je svojim krupnim crnim očima punim suza i prekora.

– Ne znam. Nije bilo prilike. – Zastala sam i pogledala je, jer sam rekla laž. Bilo je prilike, i to ne jedne. Ali sam se ja ponela kao kukavica. – Nisam mogla da prevalim preko jezika istinu. Bilo je mnogo lakše produžiti da lažem, nego da vam objašnjavam ceo moj život.

– Misliš da bismo ti mi zamerili nešto? Mi, tvoja porodica? – Danijeline oči pune neverice su se upile u moje, kao da pokušavaju da iščupaju istinu iz njih.

– Ne znam, moja mala princezice na zrnu graška – nazvala sam je nadimkom iz detinjstva. – Uvek sam imala strah šta biste vi rekli na celu priču i kakva bih ja bila u vašim očima kada biste sve znali, kakva sam sada i da više nisam kao onda kada sam otišla od kuće…

– Da li bi iko od nas imao pravo da te osudi, za bilo šta? Da li se sećaš kako si otišla i odakle?

– Danijela, a da li bi to išta promenilo? Da li bi se ti drugačije ponašala ili bi drugačije osećala da si znala istinu?

Okrenula je glavu od mene jer su joj suze zaiskrile u očima. Posmatrala sam njen profil, videla njenu prefinjenu lepotu, prav nosić, blago prćast, pune usne, oblikovane kao srce, čulne… Kosa joj je u pramenovima padala preko ramena i ovako prljava od bolnice i znoja bila je lepa, prava i jaka kao i moja. Oči crne i krupne od suza su, kao i uvek, bivale još krupnije, a iznad njih pravilno oblikovane obrve.

Tako liči na mene iz mlađih dana. I ja sam nekada bila takva: mlada, ranjiva, puna straha od nepoznatog i zaljubljena. Da li imam pravo da je krivim? Da li je ona uradila bilo šta što ja nisam? Ja prva znam da je osećanjima nemoguće upravljati, ma koliko da se borimo.

A onda bi autobus nailazio na neku malu ravnicu, gde su se oko puta uzdizale krošnje drveća, kukuruzi… Ponegde bi zapazila po neki potočić, na njemu mali drveni mostić koji spaja dva dela te njive. Kuće su bile bačene kao slučajno po brdima i dolinama, bez nekog reda. A pored puta ogromna stovarišta, pumpe za gorivo, ili restorani. I narod – koji se smeje, veseo je i zadovoljan. Nigde nije videla izgladnela lica kao u Bugarskoj. Kao da je Bugarsku ostavila na drugoj planeti, tako se osećala.

Iako je rano ustala da bi stigla na vreme za ovaj autobus iz Beograda do Kragujevca i slabo spavala, od uzbuđenja nije mogla da se odmori u autobusu. Kondukterka joj je rekla da će joj reći kada stignu u Kragujevac i da se slobodno malo opusti, ali ona nije imala živaca da sklopi oči.

Posmatrala je i upijala u sebe zemlju u kojoj će živeti neko vreme. A možda i duže.

Gradovi kroz koje je prošla na putu od Beograda bili su lepi i čisti. Ljudi raspoloženi, u žurbi, ulice pune automobila… za razliku od Bugarske…

Auto je prosto jezdio putem, što mu je prijalo. Iza horizonta su izranjale zgrade u njegovom dvorištu. Njegov dom u koji je ugradio ceo svoj život.

Njegova kuća je bila u varošici, na glavnom putu, gde je do ulice napravio kafanu u koju su svraćali ljudi iz sela da ispričaju i čuju novosti. Napravio je trem ispred kafane, gde je bilo nekoliko stolova, koji je bio veoma popularan čim bi otoplilo. Tu su već sedeli neki gosti i ljubopitljivo gledali Sretena kako stiže kolima.

Kapija je već bila otvorena, tako da je ne izlazeći uvezao auto u dvorište. To je svima koji su sedeli za tremom bilo krivo jer nisu mogli lepo da vide žensku osobu koju je vozio. Čuli su da će gazda Sreten da dovede pevačicu, i mnogi su baš zato i došli da popiju po čašicu rakije, da bi mogli da vide to novo lice. Bilo im je krivo što nisu uspeli da vide kakva je ta ženska. U selu je to bila senzacija, to novo lice, a tvdoglavi Sreten je voleo da krije ono što radi, da mu niko ne može uhvatiti tragove.

Dvorište je bilo divno sređeno. Svetlana je bila oduševljena kako je bilo puno cveća usklađenog tako da je dvorište odisalo harmonijom. Stazice u dvorištu su bile popločane velikim kamenim pločama uglačanim, ali ne do savršenstva, verovatno zbog zime i leda. Vodile su po dvorištu od zgrade, do kapije drugog dvorišta u koje se ulazilo i na velika i mala vrata, i do sporednog ulaza u kafanu. Samo je jedan prozor iz kafane gledao na dvorište. Pažnju joj je zadržala velika drvena kapija koja je razdvajala dva dvorišta, bila je urađena u etno stilu. Rezbari su savršeno odradili svoj posao.

Prišao joj je i seo na sto pored nje sa harmonikom. Počeo je da svira, Svetlana je osluškivala momenat kada ona treba da se uključi i počela. Strah koji je osećala se odmah istopio, jer ju je ponela muzika, unela se u pesmu, kao da ju je živela. U nekim trenucima bi zatvorila oči od miline koju je osećala u telu od tonova muzike koja je prolazila njenim venama.

Ah, kako je volela da peva. Volela je i da igra. Jednostavno je volela muziku. Kada bi čula tonove muzike, pesmu, ona bi se preselila u neki drugi svet. Bila je tamo u toj pesmi i živela je tu pesmu. Venama bi joj jače potekla krv, verovatno se tako osećaju ljudi kada se zaljube jako, a ona je bila zaljubljena u muziku. Srce bi joj jače kucalo, osećala je kako joj adrenalin prolazi kroz telo i bila je srećna. Imala je poleta da pomeri planine, činilo joj se. Ceo svet bi joj bio lepši i zaboravila bi na sve probleme koje ima.

Muzika je bila njeno bekstvo, kao što je nekim ljudima to bilo piće ili droga. Ona se prosto opijala svakim tonom pesme i postajala je neko drugi. Njen glas je govorio o tome koliko joj je bilo prijatno dok peva, jer ona to nije otaljavala. Glas joj je bio školovan, tako da je iz njega uspevala da izvuče maksimum, da svaki ton ispeva potpuno tačno i čisto, svaku reč da izgovori kako treba. Jedino je imala naglasak koji je govorio da je Bugarka, i taj naglasak je bio jedino što je trebalo menjati kod njenog pevanja.

Završila je pesmu i osetila se utučeno, jer više nije u tom svetu. Poželela je da se odmah tamo vrati, da opet zapeva, da se oseti slobodnom kao što se oseća dok je muzika oko nje. Pogledala je u lica muzičara ispitujućim pogledom. Njihova lica su bila zanesena, kao i njeno. I oni kao da su se probudili iz sna posle njene pesme. Nisu morali da joj pričaju, znala je da je uspela da ih osvoji.

Prišao joj je s leđa, osećala je njegov pogled na potiljku, činilo joj se da će dobiti temperaturu koliko je bila uznemirena njegovim prisustvom. Čašicu sa pićem je spustio ispred nje, ali je rukom tako ovlaš dodirnuo da je ona osetila žmarce kako joj putuju celim telom.

– Da vidim kako si pocrnela – Sreten je bez ikakvog upozorenja pošao ka njenoj majici i zavukao ruku u nju.

Skočila je kao oparena. Nije je bilo strah, nije joj bilo gadno, bilo joj je lepo i još uvek je na svojoj koži osećala njegove prste. I želela je da su tamo i ostali. Plašila se tog svog osećanja.

– Kako to tako hoćete da proverite koliko sam pocrnela – počela je malu žensku igru rečima sa njim. Još uvek mu je persirala, a u njoj je sve treperilo, znala je kuda ide i šta će se desiti ako nastavi, ali nije mogla da stane. – To se ne može videti dodirom. Samo pogledom. Prsti nemaju moć da prenesu impresiju oka.

– Ali zato mogu da sačuvaju miris kože – prineo je svoju ruku nosu i blago omirisao uz nadmoćni osmeh. – Pa, hoćeš li mi pokazati koliko si pocrnela, ako ne vidim razliku ne znam tačno.

– To te baš toliko interesuje? – prestala je da mu persira, a glas joj je postao malo dublji. U očima joj je zaiskrila varnica đavolka, želje za flertom, za dokazivanjem dokle sme da ide.

– Pa naravno. Ne bih te pitao da me ne interesuje. Ne bih voleo da pocrniš previše ili premalo, samo taman dovoljno – glas mu je bio neverovatno zavodnički, treperila je sva od njega. – A da bih ja bio siguran da nisi pocrnela previše, ili da li treba još da se sunčaš, ja moram da vidim.

–  Pa da ti pokažem, onda. – Gledala ga je pravo u oči, začikujući, pošla ka majici i polako otkopčala prva dva dugmenceta.

U njegovim očima se video mir, što je nju nerviralo, htela je da ga poremeti, da vidi strast u njemu, ovakvu kakvu sada ona oseća. Lagano je pomerila majicu i pokazala mu deo gde joj počinju grudi, zatim je lagano povlačila majicu još dalje i dalje, ne skrećući pogled sa njegovih očiju. U njegovim očima se pojavila iskrica, i prišao joj je naglo. Zagrlio je i pritisnuo svoje usne na njene grudi, a zatim je zgrabio oko struka i privukao sebi, strasno.

Svetlana je osetila takvu slast od ovog poljupca, od ovog zagrljaja da joj se pomutilo u glavi. Zabila je svoje dlanove u njegovu kosu i pritisnula njegovu glavu na svoje grudi. Cela soba joj se zavrtela, poželela je da vreme stane upravo na ovom trenutku. Sreten je krenuo usnama naviše, ljubio ju je sve do vrata, pošao iza uveta. Sve u njoj je bilo obamrlo, nije znala kako da se ponaša, sve to joj se dešavalo prvi put u životu.

– Lepa, mala Bugarko… – promuklo je izgovorio

Svetlana ga je u trenutku odgurnula. Začas se otreznila. Da. Ona je mala Bugarka, a Vesna je njegova žena. Mala Bugarka služi samo za usputni seks. A Svetlana nije htela da joj prvi put bude usputni seks.

– Više nikada nemoj da me nazoveš Bugarkom! – ispred nje nije stajao njen gazda, već muškarac koji ju je uvredio, okrenula se naglo i ponosno izašla iz sobe.

Veljko je tražio žrtvu da se dalje tuče, ali je zastao i prišao Svetlani, koja je imala prestrašen izraz lica. Učinilo joj se da će se desiti nešto strašno, plašila se tuča i krvi, nije volela da ih gleda. Nije želela da joj ovaj čovek prilazi. Njen izraz lica je govorio – ne prilazi mi. Ali joj se on i dalje približavao, na licu mu je bio posednički izraz lica. Kao da ju je kupio time što joj je platio da peva za njega.

Taman kad joj se učinilo da će da joj dodirne mišicu, videla je da je čovek naglo stao, a onda se okrenuo. Shvatila je šta se desilo. Sreten i Slavko su ustali od stola i krenuli u napad. Sreten je smirivao pesnicom Veljka, a Slavko njegovog druga, dok je Laza pokušavao da zaustavi svu četvoricu.

Svetlana se setila kaubojskih filmova, gde je zbog jednog udarca dolazilo do opšte tuče. Počinjali su ljudi da se tuku tek da bi se potukli i shvatila da upravo prisustvuje jednoj takvoj sceni uživo.

Kao da su svi poludeli. Zaboravili su na pesmu i na muziku, počeli su da se međusobno tuku. Verovatno u ovom opštem metežu da su iskoristili neke stare mržnje i nejasnoće između komšija koje su smetale. Sad su mogli da se osvete jedni drugima za sve što ih je godinama bolelo.

Nastao je opšti metež. Videla je da su ljudi udarali oko sebe, ne obraćajući pažnju koga i kako udaraju. Bilo je to pesničenje bez ikakvog cilja, kao da je cela ta tuča postala njihova igra u kojoj su uživali. Iako uplašena, ona je stajala na jednom mestu, kao da je tu bila oaza. Slavko se probio kroz metež do nje, a onda ga je oborio jedan udarac, a da nije ni shvatio odakle. Ali je njemu to bilo nevažno, tako da je i on udario prvog koji mu je bio pri ruci.